Велико изненађање
Једног топлог јесењег дана кренула сам у школу сва преплашена. Тога дана требало је да имамо контролни из математике којим и нисам била одушевљена.
Часови су се ређали један за другим и како се ближио час математике, била сам све више уплашена. Звонило је за почетак малог одмора, а следећег часа је математика. На одмору сам непрестано размишљала о томе коју оцену ћу добити. Била сам сигурна да оцена неће бити већа од три. Читавог претходног дана сам вежбала, али сам имала осећај несигурности.
Звонило је за почетак часа. Колена су ми клецала, а руке су се све више тресле. Наставница је поделила папире.
На први поглед ништа ми није било јасно. Пажљиво сам прочитала сваки задатаак и почела да радим. Наставница је покупила радове. Прегледала је контролне и на ред је дошао и мој задатак. Мрштила се и шарала црвеном хемијском по белом папиру. Мислила сам да ћу пући од радозналости, али у исто време осећала сам и огроман страх. Наставница је подигла главу и рекла да сам добила пет. Нисам могла да поверујем, у том тренутку нисам знала ни како се зовем. Осетила сам такво олакшање, као да немам никаквих других проблема.
Да бисмо постигли одређене резултате, треба да верујемо у себе и не смемо губити наду јер она последња умире.
Татјана Јовановић 6-1
Велико изненађење
Једног јесењег кишовитог и хладног дана кренула сам код свог врло доброг друга Немање, не слутивши шта ће нам се догодити.
Он ме је већ нестрпљиво чекао на улици. Питао ме је да ли знам да се одржава концерт познте групе „Парни ваљак“. Обома нам је пала на памет иста идеја. Скупили смо сав наш џепарац који нам је остао и утврдили да имамо довољно за карте. Остао је још само један проблем. Како да убедимо наше родитеље да идемо на концерт? Размотрили смо разне идеје, али смо схватили да ни једна неће успети. Када смо изгубили сваку наду, сетили смо се нашег наставника који нам одржава часове гитаре. Одмах смо га позвали. Питали смо га да ли ће ићи и да ли може да одобровољи наше родитеље… рекао је да ће учинити све да успе у томе. и заиста, успео је! Заједно са њим кренули смо на концерт у Београд. Мало смо закаснили, али битно је да смо се одлично провели. На крају концерта ухватила сам и једну од трзалица које су чланови групе „Парни ваљак“ бацали својим обожаваоцима.
Немања и ја смо били пресрећни што смо коначно отишли на њихов концерт и тај доживљај ме је подстакао да још више вежбам, јер ко зна, можда ћу и ја једног дана бити на њиховом месту и добијати тако снажан аплауз.
Виолета Пурић 6-1
Кад зажмурим и кад маштам
Маштам о разним стварима: – Хоћу ли завршити факултет? Да ли ћу успети сада нешто да постигнем или ћу постићи нешто тек касније? Али без обзира на све, увек се сетим оног најважнијег – када човек следи своје снове, успеће само ако верује у себе и ако има снажну жељу да то постигне.
Људска машта је велика, огромна и у њој се налази мноштво жеља. Неке од њих човек може, а неке не може да оствари. Ја жарко желим да постанем позната сликарка. Одувек сам то хтела, а инспирисала ме је и моја старија сестра Тања. Она је права уметница. Желим да постанем славна сликарка попут ње.
Још као мала покушавала сам цртањем да је задивим. Када би ме она похвалила, то би било нешто најлепше на свету. Иако смо се у детињству често свађале, била ми је велики узор. Сада је у Прагу, студира ликовну уметност. Отишла је. Нема је више код нас. Немам са ким да се посаветујем, да се посвађам, а понекад и да је загрлим. Нема је. Много ми недостаје. Ко зна када ћемо се опет видети… Велика ми је жеља и да одем код ње у посету. Прошло је много времена од када смо се последњи пут виделе. Преко скајпа не можемо често да се видимо, не стижемо јер сваки пут када она може да се јави, ја не могу јер сам у школи, или је обрнуто. Стварно желим да је што пре видим.
Ето то су моји највећи снови, не могу бити већи. Када је Тања била овде, она ми је помагала у много чему. Сада сама морам да савладавам тешке предмете који ми нису јасни. Ту су моји родитељи, али они немају времена. Иду рано на посао, а враћају се касно. Ту је и моја баба, али она је давно ишла у школу.
Тако да сад једва чекам да посетим Тању. Чак сам почела да штедим новац. Није ми баш пошло за руком. Скупила сам само 155 динара, али наставићу. Као што рекох, нећу престати да се трудим док не остварим своје снове.
Тијана Којић 6-2
Основна школа "Вук Караџић" Лозница 